Nekada davno, bio je mali dječak po imenu Pavao. Živio je s majkom, starijim bratom i sestrom u maloj kući. Imao je jednu stvar koju je volio više od svega – staru crvenu deku. Nosio ju je sa sobom gdje god je išao.

„Pavle, koliko ti puta moram ponavljati da ne vučeš tu deku posvuda?“ ljutito je rekla njegova majka. “Možeš izdržati bez nje!”

Pavao je spustio glavu. “Ali mama, mekana je i topla…”

Njegov brat mu se rugao. “Haha, prava si beba!”

“Gle, beba će opet zaspati” pridružila se sestra, i oboje su se valjali po podu od smijeha.

Pavao se sklupčao u svojoj deki. “Ne razumijem što im se tu ne sviđa…”

U tom trenutku se dogodilo nešto nevjerojatno. Deka se pomaknula, podigla… i zajedno s Pavlom izletjela kroz otvoreni prozor!

“Aaah!” Pavao je vrisnuo dok su se dizali iznad krovova. “Deko! Kamo ideš?!”

Letjeli su iznad drveća, dimnjaka i ulica sve dok Pavao nije pokušao uhvatiti veliku antenu. “Stani, molim te!” uzviknuo je. Antena se zatresla pod njim – i slika na susjedovom televizoru je nestala. Ali to nije zaustavilo deku – nastavila je letjeti sve dok se nije zakačila za vjetrokaz. Ali što bi Pavao mogao učiniti, zapetljan oko vjetrokaza? Nije mu preostalo ništa drugo nego osloboditi pokrivač, pustiti da ga vodi i nadati se da će sletjeti na neko ugodnije mjesto. Pavao se sav oznojio, ali je napokon uspio osloboditi deku i let se mogao nastaviti.

Iznad krajolika više nije bilo kuća: samo polja, livade, šume i bare. Pavao se počeo smijati: “Ovo je super!” doviknuo je pticama koje su u čudu mahale krilima.

Približavali su se oblaku. Pavao je ispružio ruku: “Izgleda kao šećerna vata!”

“Oblaci nisu jestivi!” rekla je čiopa.

Međutim, odjednom se nebo smračilo. Grmljavina je počela tutnjati, a vjetar je toliko zatresao pokrivač da ga Pavao više nije mogao držati.

“Upomoć!” vikao je dok je padao…

A onda – trzaj. Pavao je otvorio oči. Čvrsto je stajao na zemlji.

Njegov brat se cerio iznad njega. “Hej, spavao si kao klada i držao se za svoju deku!”

Pavao  je trepnuo. „Uf, koji san…“

Pogladio je deku i nasmiješio se dok ju je čvrsto privlačio k sebi. Znao je da nikada ne bi mogao imati tako divne snove pod bilo kojim drugim pokrivačem. A brat i sestra mogli su mu se smijati koliko god su htjeli, nisu znali što propuštaju.