Nekada davno živio je drvorezbar po imenu Geppetto koji je izrađivao lutke. Bio je sam i čeznuo je za sinom. Jednoga dana izrezbario je prekrasnog drvenog dječaka. Lutki je dao ime Pinokio.

„Kad bi samo Pinokio bio živ, a ne od drveta“, uzdahnuo je Geppetto i pomolio se nebu posutom zvijezdama. Vjerovao je da ga obasjava njegova sretna zvijezda.

Noću, dok je Geppetto spavao, s neba se spustila zvijezda i pretvorila se u vilu.

„Ispunit ću ti želju, Geppetto“, šapnula je vila mahnuvši čarobnim štapićem. I u tom trenutku Pinokio je oživio.

„Živ sam! Kao pravi dječak!“ obradovao se Pinokio.

„Da, ali moraš biti pošten, iskren i hrabar. Moraš naučiti razlikovati dobro od zla i usrećiti Geppetta.“

„Ali kako ću znati što je dobro, a što loše?“ upitao je Pinokio.
„Moraš donositi mudre odluke“, savjetovala ga je vila i zatim nestala.

Kad se Geppetto ujutro probudio, bio je presretan što je napokon dobio sina. Nije mogao vjerovati vlastitoj sreći.

Pinokio mu je pomagao, ali nakon nekoliko dana poželio je ići u školu.
„Tata“, rekao je, „želim ići u školu kao i sva druga djeca.“

Stoga je Geppetto uzeo svoju ušteđevinu i kupio mu školski pribor i knjige. Pinokio se zahvalio, uzeo stvari i krenuo u školu. Dok je hodao, začuo je razigranu glazbu. Znatiželjan, sišao je s puta da vidi odakle dopire. Malo podalje stajao je cirkus. Pinokio je htio pogledati unutra i odmah upitao kako može ući.

“Moraš kupiti ulaznicu”, rekao mu je čovjek iz cirkusa.

„Ali ja nemam novca. Imam samo školske knjige.“

Tako je Pinokio zamijenio knjige za ulaznicu. Na pozornici su drvene lutke izvodile predstavu. Kad ih je ugledao, činilo mu se da izgledaju kao on, pa im se pridružio. Vlasnik cirkusa, začuđen lutkom koja se sama kreće, pomisli da bi mu takva lutka bila dragocjena. Zato uhvati Pinokija i zatvori ga u kavez. Pinokio mu objasni da ne može ostati, da mora ići u školu. Samo je htio pogledati predstavu, ali sada je požalio. Shvatio je da je učinio krivu stvar..

„Dobro. Evo ti natrag tvoje knjige, pa idi“, reče mu vlasnik.

Oslobodio je Pinokija, koji mu se zahvalio i potrčao u školu. Sada je znao kakvu je pogrešku napravio i odlučio je ubuduće učiniti pravu stvar.

Ubrzo mu je put prepriječila lukava lisica.
„Kamo ideš, dječače?“
„U školu.“
„Škola je dosadna… dođi, odvest ću te na čudesno mjesto.“

I Pinokio siđe s puta te pođe s lisicom u šumu. Zaista, bilo je prekrasno mjesto: posvuda slatkiši i kolači, igračke i mnoštvo djece njegove dobi. „Imat ću mnogo prijatelja za igru“, pomisli uzbuđeno. No nakon nekog vremena osjeti da mu nešto pritišće glavu. Dotaknuo ju je i užasnut shvatio da su mu narasle uši prekrivene dlakom! Pogledao se u ogledalo — izrasle su mu magareće uši i rep! Šuma je bila začarana. Opet je povjerovao lisici i nije znao što je ispravno. Prestrašen, potrčao je koliko su ga noge nosile.

Kad je napokon izjurio iz začarane šume, uši i rep su nestali. Ali, dok je trčao, nije pazio kamo ide. Zaustavio se tek kad je stigao do morske obale. Odjednom začu glasove i korake iza sebe. „Lisica me progoni!“ pomisli i brzo skoči u more.

Pinokio je plivao i razmišljao kako da se spasi. Tada se pred njim pojavi golemi kit, otvori usta i proguta ga. U trbuhu je Pinokio ugledao čovjeka koji je tužno sjedio.

„Tata? Jesi li to ti?“ povikao je radosno i potrčao mu u zagrljaj.

„Moj Pinokio! Koliko sam te tražio. Gdje si bio?“

„Kad sam jutros išao u školu, uhvatili su me razbojnici i odvukli. Nisam im se mogao oduprijeti“, slagao je Pinokio. No čim je to izrekao, nos mu je narastao. „A kad su saznali da sam samo drvena lutka, bacili su me u more“, nastavio je, ali nos mu je postajao sve duži i duži.

„Stvarno?“ upita Geppetto.

„Da“, ponovio je Pinokio, a nos mu je opet izrastao toliko da gotovo nije stao u kitov trbuh.

Tada se Pinokio zastidio. Shvatio je da ne smije lagati. Iako ga je bilo sram svojih pogrešaka, iskreno je ispričao Geppettu što se zaista dogodilo. Čim je priznao, nos mu se vratio na prijašnju veličinu. Geppetto mu je pak objasnio kako ga je išao tražiti: kad ga nije našao na kopnu, otplovio je na more na svojoj lađi, ali ga je progutao kit.

Dok su još razgovarali, kit se umorio i zaspao. Hrkao je širom otvorenih usta, pa su Pinokio i Geppetto lako pobjegli. Vratili su se kući, sretni što su se spasili.

Navečer se u njihovoj kući ponovno pojavila vila. Pitala je Pinokija kako mu je bilo. On je priznao da još uvijek ne razlikuje dobro od zla. Bojao se da će ga vila pretvoriti natrag u lutku, ali ona se samo nasmiješila.
„Sada barem znaš što je ispravno. Bio si hrabar i pošten. Shvatio si da ne treba lagati. Cijeli život učimo razlikovati dobro od zla. Uči iz svojih pogrešaka i postani pravi dječak.“

Vila je mahnula štapićem i Pinokio je postao pravi dječak. Od tada je znao da ne smije odmah povjerovati svakome, da treba slušati Geppetta i nikada ne lagati.

I tako su Geppetto i njegov Pinokio živjeli sretno do kraja svojih dana.