Nekada davno živio je jedan mali plavi vlak. Ovaj mali vlak živio je na željezničkoj stanici zvanoj Zlatna tračnica, gdje su svi vlakovi znali govoriti. Živio je tamo s drugim vlakovima i starim lokomotivama. Taj plavi vlak zvao se Putko. Međutim, ovaj mali vlak bio je vrlo sramežljiv i bojao se svega.
Jednog hladnog jutra, direktor, veliki vlak Crvenko, odlučio je poslati Putka na posao. Mora prevladati svoj strah i dovoljno je odrastao da to učini sam. Direktor stanice Zlatna tračnica, vlak Crvenko, došao je na stanicu gdje je bio mali Putko i rekao: „Danas ti je veliki dan. Utovarit ćeš ova drva i odnijeti ih u selo iza ugla da ljudi imaju čime grijati. Već je hladno“, odlučno je izjavio direktor.
Putko je tužno pogledao Crvenka, nije baš htio raditi ovaj posao. Od straha su mu se kotači ljuljali lijevo-desno.
“Ali što ako se izgubim? Ili mi truba neće raditi?” nervozno je upitao Putko. Crvenko se nasmijao i počeo tovariti drva u kolica malog Putka.
„Samo trebaš dovesti drva u selo iza ugla. Kratka je udaljenost. Proći ćeš gustu šumu i crvenu kabinu, a onda ćeš vidjeti malu stanicu i tamo si. Velik si i hrabar, samo moraš pronaći tu hrabrost u sebi“, mudro mu reče direktor. Tako je plašljivi vlak Putko krenuo na svoj prvi veliki put. Kotači su mu se još uvijek tresli od straha, a zasigurno nije bilo lako voziti se s drvetom natovarenim na njemu.
“Moram pronaći hrabrost, mogu to! Huh-hu!” reče Putko sam sebi. Divio se prekrasnom drveću obavijenom bijelim ruhom. Bilo je prekrasno, blistavi snijeg davao je drveću čarobno ruho. Dok je prolazio kroz gustu šumu, ugledao je u daljini crvenu kabinu. To je značilo da je gotovo stigao do cilja. Dok je vozio tračnicama, počeo je kliziti na laganoj uzbrdici. Sve je bilo smrznuto. Putko s natovarenim vagonima polako se spuštao natrag. “Ne, moram drva odnijeti u selo!” uzviknuo je i zabrujao najjače što je mogao. Odjednom je prestao kliziti i vozio se po tračnicama sve dok nije stigao do crvene kabine, iza koje se već nazirala mala stanica sa selom u pozadini. Ljudi na stanici već su čekali mali vlak i njegov teret. Trebali su im drva za kamine kako bi se grijali.
Putko je od radosti zatrubio kad je stigao na stanicu. “Hvala!” ljudi su veselo vikali dok su istovarali drva, bili su mu izuzetno zahvalni. Na povratku, Putko se osjećao ponosno i počašćeno što je ljudima donio drvo. Uspio je – i to sasvim sam, bez ičije pomoći. Od tog dana, mali plavi vlak Putko uvijek je bio uzbuđen zbog nove avanture. Rado je svima pomagao i više se uopće nije bojao.Znao je da oni koji se boje, često propuste vidjeti sve ono čudesno što svijet nudi – a on je to doživio jer se usudio krenuti..
