Nekada davno živio je mačak po imenu Artur. Crni mačak živio je sa svojom vlasnicom Anabell u stanu na šestom katu. Volio je sjediti na mekoj deki na prozorskoj dasci, promatrajući gradsku vrevu i žurbu. Obožavao je život u gradu. Gradska vreva i gužva, svjetla automobila i reklamnih panoa, zanimljivi mirisi s ulice – to ga je najviše fasciniralo kod grada. Ponekad ga je vlasnica čak vodila u obližnji park, odakle je imao grad na dohvat ruke, bio mu je ravno u srcu!
Bilo je rano jutro i Anabell je otišla na posao. Arturu nije smetalo da ostane sam, mogao je promatrati grad ili se igrati sa svojom loptom. “Zbogom, Arture, i slušaj!” Anabell je pozvala dok je izlazila. Artur je nezadovoljno mjauknuo i skočio na prozorsku dasku, promatrajući svoju gospodaricu na ulici. Anabell je trčala prema autobusu i šal joj je odletio. Artur je gledao kako crveni šal leti sve dok nije pao na tlo, gdje ga je odmah ukrala mala riđa mačka. “Ne, to je šal moje gospodarice!” uzviknuo je Artur.
Bez oklijevanja, ispuzao je kroz malo otvoren prozor i sletio na prozorsku dasku s vanjske strane. Svojim je mačjim očima usredotočio pogled na malu riđu mačku koja se divila crvenom šalu koji je pronašla. Zatim ga je zgrabila zubima i krenula preko ulice.
“Čekaj!” Artur je uzviknuo, klizeći niz žlijeb. Bio je uplašen, nikad prije nije bio sam vani, ali ako može neka druga mačka, sigurno može i on. On je isto mačka. Artur je sletio na sve četiri šape.
“Odlazi, mačko!” Čulo se sa svih strana kad se mačak provlačio pod nogama ljudi prateći miris riđeg mačka koji je bježao sa šalom. Nije znao da su ljudi toliko neprijateljski raspoloženi; uvijek su ga lijepo mazili. Gradska vreva i gužva zaista su odozdo izgledale puno gore nego iz sigurnosti i topline doma. Pratio je mačku kako je trčala sa šalom, sve dok nije stigao do čudne uličice. Oprezno je provirio na ulicu, posvuda je bilo smeće i čudan miris. Miris mačke i Anabelinog šala vodili su ga upravo ovamo. Polako se šuljao niz ulicu, tražeći riđu mačku.
“Evo te! Vrati mi taj šal!” Artur je uzviknuo kad je ugledao leđa riđe mačke. Primijetio je da nekome pruža šal. Ali nije bio bilo tko. Riđa mačka je koristila šal kako bi prekrila svoje malene mačiće, koji su bili u kutiji. „Oprosti, našla sam šal na podu, samo sam htjela ugrijati mačiće, hladno im je“, rekla je mačka tužno.
Artur je razmislio. Shvatio je da nije trebao osuđivati mačku čim ju je ugledao. Nije znao kroz što prolazi niti zašto joj je potreban šal. Ne može im sada šal uzeti, tresu se od hladnoće, a sigurno nemaju što jesti. I tako mu je sinula ideja. „Ja sam Artur, što kažeš da ti pomognem?“ upitao ih je Artur. Mačka mu je rekla da nema ime. Nikada nije imala gospodara ni gospodaricu i brine se o svojim mačićima najbolje što može.
“Hmm, možda bi ti moja gospodarica mogla pomoći, hraniti te i možda ti pronaći dom,” rekao je Artur. Ali mačka nije vjerovala ljudima, uvijek su je samo udarali nogama ili tjerali. Međutim, Artur ju je uvjerio da pruži Anabell priliku, pa su se zajedno vratili kući, zajedno s malim mačićima. Na povratku su bili oprezni, ljudi stvarno nisu baš voljeli mačke lutalice. Mačići su bili slabi i ne bi se mogli penjati pa su čekali ispred ulaza da se Anabell vrati s posla i pomogne joj.
„Arthure, našao si prijateljicu?“ Anabell je iznenađeno upitala kad se vratila s posla i ugledala Artura i mačiće ispred kuće. Znala je da Artur ne luta ulicama samo tako. Međutim, nije oklijevala i odmah je uvela mačiće unutra, gdje ih je oprala, dala im hrane i vode, a zatim ih odvela veterinaru kako bi životinje bile zbrinute.
„Moramo im pronaći dom“, rekla je Arturu kad je stigla kući. Artur je bio zabrinut jer mačići nisu došli s njom, nije ih vidio. „Morali su ostati kod veterinarice, ona će se sada brinuti za njih, ne brini, a onda ćemo im zajedno pronaći dom!“ obećala je svom mačku, koji ih je posvuda tražio. Kad su mačići ojačali, Anabell im je zaista pronašla dom. Njena sestra je imala veliki ranč s puno životinja. Anabell i Artur su odveli svoje nove prijatelje u njihov novi dom, gdje su im dali i prava imena. Mama mačka je dobila ime Bella, a njezina dva mala mačića su dobila imena Lia i Tom.
I tako je Bella ponovno počela vjerovati ljudima. Da Anabell nije izgubila šal, Arthur ih nikada ne bi pronašao i oni ne bi pronašli prekrasan dom koji sada imaju..
