Pavao je bio mali dječak koji je uvijek bio zauzet i pun mašte. Jednom je bio kuhar i pravio napitke od gline i trave, drugi put vitez koji je hrabro štitio svoju utvrdu. Njegove igre i maštarije nisu imale kraja. Volio se igrati. Imao je i prijatelje koji su mu se pridruživali u igri, a bio je zahvalan što ih ima. Ipak, nešto mu je nedostajalo. Što je to bilo? Saznat ćete iz priče koju ću vam ispričati.
Bilo je to jednog kišnog poslijepodneva. Vani je bilo mokro, a iako nije bilo hladno, nije se moglo ići van jer su posvuda bile lokve. Pavao se u svojoj maloj sobi igrao autićima. Gradio je garaže od cigli, viseće mostove i vozio autiće po cijeloj sobi. Pavlova je mama imala pune ruke posla: prala, peglala, kuhala i čistila. Željela je da kuća bude lijepa i uredna, ali i da se brine o Pavlu.
Kasnije poslijepodne, baš kad je Pavao završio s igrom, njegova je mama, umorna od svega, legla na kauč i uzela mobitel. Pavao je nekoliko puta prišao s nekom idejom ili igračkom, ali je uvijek dobio isti odgovor: “Čekaj, samo malo.“ Dječak se vratio u svoju sobu i razmišljao čime se zabaviti. Znao je da ga mama ne želi povrijediti, da je umorna i da joj treba malo odmora. Ipak, bilo mu je žao što nema vremena za njega.
Tada mu je pala na pamet ideja. Uzeo je olovku i papir te počeo pisati. Zapisao je svoje tajne želje. Papir je stavio u omotnicu i navečer je položio na prozor, nadajući se da postoji neka vila ili jednostavno netko tko će ga pročitati i ostvariti mu želju.
Kad je pala večer, mama je došla poljubiti Pavla za laku noć. Kad je zaspao, primijetila je omotnicu kod prozora. Tiho ju je otvorila i uzela pismo u ruku. Čitala je dok joj oči nisu zasjale. Pisalo je: „Želim da se moja mama igra sa mnom, da zajedno gradimo dvorac. Neka stavi mobitel sa strane, obećavam ti, vilo, da ću biti dobar.“ Mami je srce zadrhtalo. Nije ni slutila koliko Pavao želi njezinu pažnju i koliko mu znači zajednička igra. Tada je odlučila: ispunit će mu želju.
Sljedećeg dana, nakon što je završila s poslom, nije posegnula za mobitelom niti legla na kauč, nego je ušla u Pavlovu sobu i upitala: “Hoćemo li zajedno graditi dvorac?“ Pavao je skočio od radosti i zagrlio je. Bio je presretan. Odmah je počeo slagati blokove jedan na drugi i objašnjavati majci kako bi dvorac trebao izgledati. Ona je legla na tepih pored njega i zadivljeno promatrala svog spretnog malog graditelja.
Pavao još uvijek ne zna kako je moguće da mu se želja ostvarila, postoji li vila koja je pročitala njegovo pismo. Ali to nije bitno. Bitno je da se želja ostvarila. A njegova mama? Iako i dalje ima puno posla, od toga dana nikada nije zaboravila da je vrijeme koje posvećuje svom sinu najvažnije – i najdragocjenije od svega.
Znate li već što je Pavlu nedostajalo? Bila je to njegova mama. Čak i kad je bila kod kuće, često nije bila s njim. Ali sada je to drugačije
Surova istina i realnost danasnjih života velike većine obitelji.