Gospodin Golub živio je sam u maloj kući. Bio je usamljen. Odlučio je pronaći prijatelja. Nekoga tko bi mogao s njim izaći u šetnju. Stoga je otišao u trgovinu koja je prodavala kućne ljubimce.
Prvo što je gospodinu Golubu zapelo za oko bile su ribe. Ali koje bi ribe mogle izaći s njim u šetnju? Teško bi im stavio ogrlicu, a nije ih mogao ni maziti. Stoga je potražio drugog prijatelja.
Može li mu prijatelj biti zamorac? Zamorci mogu nositi ogrlice. Ali brza šetnja? Noge zamoraca su prekratke za to i vjerojatno ne bi htjeli ići tamo gdje je gospodin Golub želio ići. Stoga je gospodin Golub nastavio tražiti.
Ugledao je malo štene. Odmah se zaljubio u njega. Ovo će biti pravi prijatelj za šetnje i maženje, pomislio je gospodin Golub. Odmah je kupio štene i odnio ga kući. Ali s tako malim štenetom nema šale. Štenci se žele stalno igrati i trebaju igračke. Gospodin Golub je zaboravio i već sljedećeg dana štene je sažvakalo njegov jastuk.
„Mali nestaško“, rekao je gospodin Golub. Bio je ljut, ali se istovremeno smiješio. To je samo štene. Otišao je u trgovinu kupiti novi jastuk.
Kad je stigao kući s jastukom, otkrio je da je poplun sažvakan.
„Trebao sam i njega kupiti, nestaško moj“, rekao je štenetu, lagano mu zaprijetio prstom i ponovno otišao u trgovinu po poplun.
Kad je stigao kući, skočio je u krevet, štene se privilo uz njega i spavali su zajedno.
Dan za danom prolazio je i malo štene raslo. Gospodin Golub je to primijetio kad je štene jedne noći skočilo k njemu u krevet. Noge kreveta su škripale i lomile se. Štene je lijepo napredovalo i raslo, gospodin Golub je bio zadovoljan.
„Sutra ću te voditi u dugu šetnju da te umorim i naučim te hodati kod mojih nogu“, obećao je gospodin Golub štenetu, počešao ga iza uha i zaspao.
Sljedećeg dana smjestio je štene u auto i odvezao se do ruba grada, gdje su bile livada i šuma. Štene je bilo jako sretno. Izjurilo je iz auta, a budući da je već bil jako veliko, vukao je gospodina Goluba za sobom na uzici a njegov gospodar ga je jedva mogao pratiti.
„Uz nogu, uz nogu“, vikao je gospodin Golub.
Ali štene je štene. Trzalo se naprijed poput traktora. Gospodin Golub bi najradije otišao u drugom smjeru, ali štene je tvrdoglavo išlo kamo god je htjelo. Gospodin Golub pogledao je drvo i shvatio da su već prošli pored ovog drveta barem četiri puta. I evo ih opet, oko istog drveta. Da, štene se vrtjelo oko kružnog toka! Kakva je ovo šetnja?
„Dođi k meni, idemo u šumu!“, povikao je gospodin Golub, nježno tapšući psa po stražnjici.
Psu su se oči iskolačile i potrčao je na livadu. Povukao je gospodina Goluba kroz šikaru i nastavio trčati. Gospodin Golub je jedva mogao micati nogama kako bi sustigao psa.
Pored njih su prošle susjeda i njezina djevojčica.
„Oh, vidi, mama“, rekla je djevojčica. „Ondje leti Golub.“
„Gdje?“, majka pogleda u nebo.
„Ali ne na nebu, tamo, slijedeći psa na uzici, leti gospodin Golub, naš susjed.“
Gospodin Golub je jedva stigao mahnuti i već je nestao u šikari. Čekala ih je ogromna blatnjava lokva. Napokon se pas zaustavio i počeo valjati u blatu.
„Mislim da sam kupio svinju prerušenu u psa“, požalio se gospodin Golub u sebi dok je dahtao.
Pas je sada bio zadovoljan. Prišao je autu, do nogu gospodina Goluba. Pas i njegov gospodar bili su prekriveni blatom.
Kad su stigli kući, gospodin Golub oprao je auto. Zatim je oprao psa. A na kraju je oprao i sam sebe. Navečer je bio toliko umoran da je pao u krevet i odmah zaspao. Ali bio je jako sretan što ima tako veselog prijatelja, što više nije sam i nije mu dosadno.
A pas? I on je bio umoran. Ležao je s gospodinom Golubom i pomicao je noge u snu, kao da je opet u šetnji sa svojim voljenim gospodarom.
