Jednom davno, u dubokoj šumi, živio je miš po imenu Miki. Imao je ugodnu kućicu u starom hrastu, gdje je imao sve što miš može poželjeti: mekani krevet od mahovine i zalihu poslastica. No Miki nije volio biti sam, pa je odlučio pozvati svoga veselog rođaka Rikija u posjet.
Očistio je svoju malu kućicu dok nije zasjala i pripremio obilnu gozbu. Kad je Riki stigao, Miki ga je pozdravio s osmijehom: “Uđi, prijatelju, danas ćemo se dobro zabaviti!” Stol je bio prepun zdjelica s hrskavim krumpirima, sočnim komadima mesa i mirisnim sirevima. “Probaj ovo vino – kao da je iz bajke!” Miki se nasmijao i podigao čašu. “Kakva gozba!” pohvalio je Riki dok su jedan drugome pričali smiješne priče, a smijeh se razlijegao hrastom.
Ali njihovu radost iznenada je prekinuo nepozvani gost – gladni mačak s oštrim kandžama. Banuo je unutra, a dva miša su se jedva uspjela sakriti u uskom skrovištu u kutu kućice. “Brzo, ili će nas pojesti!” zacijukao je Miki. Bili su na sigurnom, no mačak se nije dao tako lako. Pojeo je sve ostatke, ali mu to ipak nije bilo dovoljno. Odlučio je pričekati miševe. Da bi ih namamio, počeo je mijaukati i grebati po zidovima dok se sve nije zatreslo.
Miki i Riki pokrili su uši kako bi preživjeli buku i počeli smišljati plan. “Pričekat ćemo dok ne zaspi”, šapnuo je Miki. Mačak je doista počeo zijevati, a oči su mu se počele zatvarati. Ovo je bio njihov trenutak! Ali miševi su također htjeli malo mučiti mačka jer im je uništio gozbu. Kad je utonuo u dubok san, tiho su se iskrali, zgrabili uže i čvrsto mu sve četiri šape vezali. Zatim su mu zacijukali na uho i brzo pobjegli.
Mačak se probudio mijaukom, ali sa svezanim nogama, spotaknuo se i pao ravno na nos. Miki i Riki odavno su bili otišli, smijući se i radujući se svom lukavom triku. Mačak, iako bijesan, konačno je shvatio da su ga mali miševi nadmudrili. Da bi ga miševi odvezali, morao im je obećati da ih više nikada neće progoniti niti pokušati pojesti. I održao je obećanje.
