Na jednoj prekrasnoj livadi nalazila se velika farma na kojoj su živjeli farmer i njegove životinje. Tamo ste mogli vidjeti male konjiće, vesele, ružičaste praščiće, kokodakajuće kokoši i sive, razigrane zečiće. Tamo je živio i pospani krt po imenu Leo. Životinje su svaki dan zajedno skakale na farmi, igrale se skrivača ili pjevale pjesme. Farmer ih je jako volio i bio je sretan što se životinje tako dobro razumiju i igraju zajedno. Pa, svi osim krta Lea. Krt Leo spavao je danju.
Leo je puno spavao, posebno danju. Često je sanjario o tome kako se igra s ostalim životinjama vani na suncu. Nadao se da će se to jednog dana ostvariti. Postojao je razlog zašto je Leo bio pospan tijekom dana. Oči su ga jako boljele po danu, osobito kad bi sunce jako sjalo. I zato je često bio tužan. Kad je Leo bio budan noću, bilo mu je dosadno jer su njegovi životinjski prijatelji spavali, pa nije mogao razgovarati niti se igrati s njima. Ponekad bi počeli razgovarati s njim noću, ali bi onda od iscrpljenosti zaspali.
Jednog jutra, dok su ptice veselo cvrkutale na krovu farmerove kuće, a sunce provirivalo iza drveća, najavljujući dolazak jutra, Leo se vratio spavati u svoj mali krevet. Polako je legao i tužno šapnuo sebi u bradu: „Ah, zašto se ne mogu igrati i po danu! Zašto me oči bole? Volio bih da me ne bole“, rekao je tužno i polako utonuo u carstvo snova. Kad je zaspao, sanjao je prekrasan san u kojem se igrao s drugim životinjama u dvorištu. Iznenada ga je probudila snažna buka! “Bum, bum!” činilo se kao da netko udara po njegovoj kućici.
“Što je? Što se događa?” povikao je pospani krt Leo. Pažljivo je provirio iz svog skrovišta i vidio da sova gradi svoju malu kućicu, svoje gnijezdo, na obližnjem drvetu.
„Bok, ja sam Leo“, predstavio se krt zatvorenih očiju. Sunce ga je jako smetalo. Sova se okrenula i odgovorila: „Zdravo, ja sam tvoja nova susjeda i zovem se Lucija. Tebe još ovdje nisam vidjela“, rekla je sova. Lucija je bila mudra sova – toliko mudra da je znala čitati! Obožavala je čitati knjige i pročitala ih je bezbroj. Krt joj se stoga povjerio o svom problemu. Rekao joj je da je zabrinut što se nema s kim igrati jer sve životinje u dvorištu spavaju kad je on budan, a obrnuto, one se igraju kad on spava. Sova je razmišljala i razmišljala kako pomoći malom Leu. Bilo joj je žao što je bio tužan. Tako je danima samo čitala i razmišljala o tome kako bi mogla pomoći svome novom prijatelju. Pokušala je pitati druge životinje za savjet, poput pilića i zečeva. Ali oni su samo odmahivali glavom, nisu znali.
I odjednom joj je sinula sjajna ideja! “Leo, Leo!” viknula je na krta jedne ljetne večeri, kada je mjesec već prekrasno sjao na nebu, a zvijezde su svjetlucale poput iskri iznad kamina. Krt je istrčao iz kuće, pun energije od pospanog dana, a sova ga je već čekala na grani s knjigom u ruci. “Čitat ću ti svaku večer!” rekla je sova Lucija. Leo je bio jako sretan: “Ura, više neću biti sam i neće mi biti dosadno!”
A zašto je to tako? Jer i sova je noćna životinja – i vrlo mudra. Znala je da nijedna životinja ne bi trebala biti sama i tužna. Uostalom, svatko treba prijatelja. Od tada su krt i sova danju spavali, a navečer zajedno čitali zanimljive priče. Ponekad bi im se u večernjim pričama pridružile i ostale znatiželjne domaće životinje.
