Adam je bio mali dječak koji je najviše od svega mrzio povrće. Najradije bi jeo samo slatkiše ili jela u kojima nema ni traga povrću. Slatkiši su doduše vrlo ukusni, ali svi mi trebamo vitamine iz voća i povrća kako bismo bili zdravi i lijepo rasli.

Jednoga dana Adam je sjedio za stolom i mrštio se na svoj tanjur. Bio je subotnji ručak, a mama mu je upravo donijela jelo. Na tanjuru su bili riža, komadić mesa i naravno – njegov najveći neprijatelj – povrće. Pokraj riže ležala je mrkva i brokula. Adam je pojeo rižu i meso, ali povrće nije ni taknuo.

„Znaš da ne volim povrće!“ rekao je dječak i gurnuo tanjur od sebe. Mama i tata su se pogledali.

„Povrće je zdravo, znaš da ga moraš jesti“, odgovorila je mama, a tata je samo potvrdno kimnuo.

„Ako ga budeš jeo, bit ćeš jak i jednog dana ćeš postati veliki policajac, kao što želiš“, ohrabrivao ga je tata.

„Fuj! Meni to nije fino“, odgovorio je dječak i mrko pogledao smiješnu mrkvu i brokulu s kovrčavom, zelenom „kosom“.

„Za hranu se ne govori ‘fuj’! Znaš koliko bi ljudi željelo imati ovakvo jelo, a nemaju ga!“ ukorila ga je mama. No Adam nije popustio i povrće nije ni okusio.

Mama je uzdahnula i malo razmislila. Znala je da Adam stvarno ne voli povrće, ali isto tako je znala koliko je važno. I makar samo malo – mora ga jesti. Tada joj je sinula ideja.

Sljedeći dan kućom se proširio miris nedjeljnog ručka. Svi su sjedili za stolom, a na njemu je bila ukusna krem juha zelene boje. Uz nju su bili špageti s crvenim umakom. To je bila mamina mala tajna – usitnila je brokulu i napravila od nje juhu, a u umak za špagete, osim sira i mesa, dodala je i usitnjene rajčice.

Adam je uzeo žlicu i kušao juhu. „Ovo je odlično!“ rekao je i prije nego što je shvatio, tanjur mu je već bio prazan. Nije ni znao da je upravo pojeo ono povrće koje je jučer odbijao. Zatim se bacio na špagete s umakom. I njih je pojeo do kraja.

„Vidiš, ako budeš ovako jeo, postat ćeš jak i velik dečko!“ pohvalio ga je tata.

„Nisi ni primijetio da se unutra krilo povrće. Samo u malo drugačijem obliku – bilo je usitnjeno. Vidiš, i povrće može biti fino!“ nasmijala se mama – a Adam se nasmijao s njom. Ručak mu je zaista bio ukusan.