Jednoga se dana na jezercu pojavio papirnati čamčić. Primijetila ga je mušica i sjela na njega.

„Jupi, bit ću kapetanica i preplovit ću ovo jezerce!“, zabrundala je.

To je čuo skakavac koji se malo dalje uz obalu grijao na suncu.

„Čekaj mene, mušice, trebaš mornara!“, povikao je i skočio na čamčić. 

Čamčić se zanjihao, ali je hrabro nastavio dalje ploviti. Nije plovio brzo, samo se ljuljuškao na površini vode.

„Super! Sad imam mornare!“, razveselila se mušica. „Idemo na drugi kraj obale!“

Neko su se vrijeme njih dvoje igrali kapetana i mornara, kad ih je začuo šaran koji je plivao u blizini.

“Joj, kako imate lijep brodić. I ja bih htio biti kapetan,” promrmlja šaran, a prije nego što su ga mušica i skakavac stigli upozoriti, iskočio je iz vode i tresnuo ravno na brodić. 

Mušica je odletjela, a skakavac je skočio na obalu. Papirnati se čamčić pod mokrim i teškim šaranom skroz spljoštio. Šaran je pljusnuo natrag u vodu zajedno s raskvašenim papirom koji je nekad bio čamčić.

Mušica je briznula u plač kad je vidjela da više nemaju brodić.

„Ne plači,“ tješio ju je skakavac. „I meni je žao što više nemamo čamčić. Ali ionako nam ne bi trajao zauvijek. Ovako smo se barem lijepo igrali i imamo na što se prisjećati. Možda ćemo nekad negdje opet pronaći neki novi čamčić.“

„Imaš pravo, skakavče,“ priznala je mušica i zatrubila svojim nosićem u trsku. „Zašto bismo kvarili lijepa sjećanja nekakvim nepažljivim šaranom.“

Tek što je to izgovorila, šaran je doplivao do obale. Ispod vode provirio je glavom i rekao: „Oprostite, nisam vam htio pokvariti igru. Ali znate li što sam vidio? Malo dalje, kod jezerca, djeca se igraju. Slažu šarene čamčiće od papira i puštaju ih na vodu. Ako požurite, još stignete uskočiti u neki od njih.“

Mušica i skakavac zahvalili su šaranu i brzo krenule dalje. Šaran je bio u pravu. Dvoje djece puštalo je čamčić po jezercu.

„Ja biram plavu!“, zazuji mušica i poleti prema čamčiću koji je bio najdalje od obale.

„Ja ću biti kapetan na tom crnom. Ja ću biti pravi gusar!“ povikao je skakavac i skočio s obale na palubu. 

I tako su njih dvoje plovili. Mušica je odlučila preplivati jezerce do druge obale. Skakavac je tražio postoji li možda negdje neki otok gdje bi mogao biti skriveno gusarsko blago 

„Vjetar je super!“ vikala je mušica. „Uskoro ću biti na drugoj strani.“

„Pazi, patke plivaju s desna. Imaju li možda prednost?“ vikao je skakavac.

„Patke će mi sigurno maknuti s puta. Ili možda neće? Već sam skoro na drugoj obali. Što bi moglo poći po zlu?”

„Mogla bi, recimo, pasti kiša“, zakvakala patka dok je oplovila oko papirnatog čamčića.

Mušica je pogledala u nebo. Zaista se počelo smračivati. S neba su počele padati prve kapljice koje su uzburkale vodenu površinu, pa su se čamčići ljuljali. 

„Oluja na moru!“ viknula je mušica. 

Kišu nije nimalo voljela, jer se s mokrim krilima ne može letjeti. Ali ti mali valovi skoro su je donijeli do obale.

„Evo me, stigla sam i čak sam ostala suha!“, zabrundala je mušica.

Skakavac još nije bio na obali, ali njegov je čamčić već bio toliko natopljen vodom da se potapao.

„Napustite brod!“, povikao je skakavac i jakim skokom doskočio na obalu za mušicom.

Oboje su se sakrili na granu ispod lišća, gdje ih kiša nije dosezala. Gledali su kišu i veselili se, sretni što im je dan tako lijepo prošao. Kišno vrijeme može biti baš lijepo. A kad opet bude sunčano, sigurno će paziti gledaju li djeca kako puštaju po vodi čamčiće. Jer je to baš super zabavno.