Bila jednom jedna velika gorila po imenu Frankie. Iako je bila velika i na prvi pogled djelovala strašno, imala je srce na pravom mjestu. Sve su je gorile poštovale, ali su je se i bojale jer je djelovala veličanstveno, imala snažne mišiće i izgledala prijeteće. I ostale su je životinje poštovale, ali joj se nisu usuđivale približiti. Nitko nije vjerovao da je doista prijateljska, a to je Frankie jako mučilo.

Jednoga dana Frankie je lutala džunglom u potrazi za nečim za pojesti. Najviše je voljela hrskavo lišće ili sočno voće koje bi ponekad pronašla. No njezinu je potragu iznenada prekinuo poziv u pomoć. Spustila se sa stabla jer je začula plač i povike za pomoć. Pažljivo je prolazila pokraj velikih stabala, pazeći na svaki svoj korak, kako slučajno ne bi stala na kakvog kukca ili žabicu. kojih je u džungli bilo mnogo. 

Išla je za zvukom i kraj velikih, šarenih cvjetova naišla na malu papigu koja je ležala na zemlji i plakala od boli. Imala je ozlijeđeno krilo i nikako nije mogla poletjeti.

U tom se trenutku iznad papige pojavila prijeteći sjena. Papiga je podigla pogled i ugledala veliku gorilu Frankie. Splašeno se vrtjela po zemlji, pokušavajući poletjeti, ali joj ozlijeđeno krilo to nije dopuštalo.

“Ne boj se, želim ti pomoći. Ja sam biljojed, neću te pojesti“, rekla je Frankie ljubaznim, dubokim glasom.

Papiga po imenu Tiki ipak se jako bojala. Velike je životinje u džungli uvijek nastojala izbjegavati, a kako je letjela visoko u zraku, to joj je uglavnom uspijevalo.

„Oh, oh, bit će ukusan doručak, sssss“, zasiktala je zelena zmija koja se iznenada došuljala do ozlijeđene papige.

„Možemo se podijeliiiti, ako želišššš“, dodala je, a njezine su žute oči pogledale Frankie. 

Ta se ideja se ipak ta ideja gorili nimalo nije svidjela. Nije htjela pojesti Tiki, nego joj pomoći.

„Ne planiram je pojesti, a nećeš ni ti! Nestani odavde!“ viknula je Frankie i prijeteći se udarila po prsima. Zmija je glasno zasiktala, ali nije se povukla.

Frankie se, međutim, nije bojala zmije, iako je znala da ima opasan otrov u zubima. Zgrabila ju je i otjerala duboko u džunglu. Nije htjela dopustiti da naudi papigi.

„Hvala ti što si me spasila“, rekla je ranjena papiga Tiki. Frankie se nasmiješila, pažljivo je podigla i nježno privila uz sebe.

„Mogu li te odvesti na sigurno i pokušati zbrinuti tvoje krilo?“ upitala je Frankie. Tiki se još malo bojala, ali je na kraju kimnula glavom.

Gorila nije oklijevala. Pažljivo je odnijela Tiki do svoje kuće, gdje ju je položila u gnijezdo od zelene trave i grančica. Ondje joj je polako i oprezno omotala krilo lianama.

„Hvala ti“, tiho je rekla Tiki i ubrzo zaspala od umora i iscrpljenosti. 

Frankie je svakoga dana brinula o papigi. Kad je Tiki napokon potpuno ozdravila, raširila je krila i odletjela u visine.

„Tko bi rekao da će mi tako velika gorila jednog dana spasiti ne samo krilo nego i život“, rekla je zahvalno dok je veselo letjela uokolo.

I tako su papiga Tiki i velika gorila Frankie postale prijateljice. Ostale su životinje u džungli ubrzo saznale za Frankeinu hrabrost i dobrotu te se je više nisu bojale. Od gorile koje su se svi nekada plašili postala je prijateljica na koju su se životinje uvijek mogle osloniti.