Zamorčić Maksim

U lijepom vrtu bio je kavez. Bio je pun strugotine i sijena. U tom je kavezu živio zamorčić. Zvao se Maksim. Bio je to mužjak. Imao je smeđe čupavo krzno, čokoladno smeđe oči i bio je vrlo lijen. Samo je ležao i ljenčario u kavezu cijeli dan. Kad bi mu došla želja za nečim, počeo bi glasno zviždati. Najviše od svega je volio jesti, spavati i valjati se u svom kavezu. A bio je sve teži i teži.

Maksim je živio u blizini kunićnjaka. Bio je jako dobar prijatelj sa kunićima. Kunićnjak i njegov kavez bili su blizu jedan drugome. Vrt u kojem su živjeli Maksim i kunići pripadao je jednom starcu. Za sve njih se brinuo kako je najbolje mogao. A također čim bi njegov ljubimac zazviždao, dao bi mu poslasticu. A Maksim je često zviždao.

Kratke priče za djecu - Zamorčić Maksim
Zamorčić Maksim

Jedne noći, dok su svi spavali, Maksim je čuo čudan zvuk. To ga je probudilo. Bio je mrzovoljan. Nakon nekog vremena postao je nervozan zbog tog zvuka. Oprezno je pogledao kuniće iz kaveza, ali oni su čvrsto spavali. Maksim je naćulio svoje malene uši i slušao kako bi doznao što ga je probudilo. Prvo je čuo neko puzanje. Onda je zvučalo kao da netko pokušava ući u njihov vrt, kao da se pokušava popeti na ogradu.

Nakon nekog vremena stvarno je vidio nekoga kako se šulja po njihovom vrtu. Maksim se nije ni pomaknuo i bojao se. Ali onda je shvatio da je to lopov i da sigurno želi ukrasti njegove prijatelje kuniće. Prvo je pokušao ustati i brzo potrčati preko kaveza. Htio ga je otvoriti i preplašiti ili ugristi lopova. Zubi su mu ipak veliki. Ali kad se pokušao brzo pomaknuti, ostao je bez daha. Nije mogao ni ustati koliko je bio preuhranjen i težak. U tom trenutku bio je ljut na sebe što je tako lijen i težak i sada ne može pomoći ni svojim prijateljima.

Ali nije htio odustati, pa je razmišljao što učiniti. I onda mu je sinulo. “Naravno, mogu glasno zviždati. Djed me uvijek čuje iz kuće. Moram ga probuditi i sada,” pomislio je. I tako je udahnuo, i baš kad se lopov približio kunićnjaku, Maksim je zazviždao iz sve snage. U crnoj tami i dubokoj noći njegovo je zviždanje neobično odjekivalo.

Lopov se zaprepastio. Odmah se osvrnuo oko sebe da vidi što je to. Nije prepoznao da to cvrči zamorčić. I Maksim nije stao. Zviždao je i zviždao. Kunići su se probudili i divlje skakali i gazili u kunićnjaku. Djed se probudio i što je brže moguće izašao van vidjeti što se događa. Prepoznao je da ga njegov zamorčić zove.

Kad je lopov vidio da su svi budni i da ga djed vidi, kukavički je pobjegao. Djed je izašao van i iz daljine gledao kako lopov trči iz njegovog vrta. Odjurio je do kunićnjaka i provjerio nedostaje li koji kunić. Zatim je pomilovao Maksima i puno ga pohvalio što se nije bojao i sve probudio svojom zviždaljkom. Zamorčić je bio sretan što je dobro prošlo.

Prošlo je neko vrijeme od te noći. Vrt izgleda isto. Kunićnjak i kavez još su tu. Ali u tom kavezu nalazi se sasvim drugi zamorčić. I dalje je odvažan, dlakav i ima čokoladno smeđe oči, ali više nije tako pretio i lijen. Još uvijek je isti Maksim, ali je vitak i brz. Te noći kada je lopov došao k njima, bio je nesretan što se jedva kretao. Sada to pokušava promijeniti. Danas je Maksim sretni zamorac koji može razigrano skakutati i veseliti se te može spasiti sve svoje prijatelje.

4.8/5 - (60 votes)

Ostavite komentar

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa * (obavezno)